ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА је манастирски комплекс код Пећи, на улазу реке Пећке Бистрице у Руговску клисуру. Грађен је од треће деценије XIII века до средине XIV века, а састоји се од главне цркве Св. Апостола, уз коју је са северне стране сазидана црква Св. Димитрија, а са јужне Богородичина црква са црквицом Св. Николе - као и заједничке спољне припрате на западној страни.

Средином XIII века, из Жиче је у цркву Св. Апостола премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године уздигнута на ранг патријаршије. После пада Смедерева (1459) и смрти патријарха Арсенија II (1463), патријаршија је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Приликом обнављања Пећке патријаршије 1557. године, велику улогу је имао Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, родом Србин из Старог Влаха. Његов брат Макарије постао је први патријарх обновљене патријаршије (1557-1574). Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском влашћу, имала је далекосежан значај. За оживљавање градитељске, сликарске и књижевне делатности, обнављање и изградњу храмова, развој живописа и иконописа, осим Макарија Соколовића, нарочито је заслужан Пајсије Јањевац (патријарх 1614-1647). Пећка патријаршија је страдала за време аустро-турског рата крајем XVII века, када су ове области напустили многи Срби, па и патријарх Арсеније III Чарнојевић, а 1776. Турци су је потчинили Цариградској патријаршији.

Будуће седиште архиепископије и патријаршије, цркву Св. Апостола, подигао је архиепископ Арсеније I, у другој половини XIII века. Једнобродна поткуполна грађевина, у рашком стилу, има троделну апсиду и попречни брод, те издужен правоугаони простор засведен полуобличастим сводом. Фасада је некад била омалтерисана и обојена црвено попут Жиче, која је служила као градитељски узор. Најстарије фреске потичу из средине XIII века и убрајају се међу најлепше у тадашњем српском сликарству. Црква Св. Апостола

Бочну цркву Св. Димитрија, складну грађевину основе у облику сажетог уписаног крста са полукружном апсидом и великом осмостраном куполом, те фасадом од наизменичних редова камена и опеке, подигао је, између 1321. и 1324. архиепископ Никодим. Фреске обухватају циклус из живота Св. Димитрија, васељенске саборе и два српска сабора: Св. Саве и Стефана Дечанског. У доба патријарха Пајсија, 1619-1620, поједине фреске обновио је истакнути српски сликар из Хиландара, Георгије Митрофановић.   Куполе цркава Св. Апостола и Св. Димитрија, поглед са источне стране

Ктитор Богородичине цркве, саграђене уз јужни зид главног храма око 1330. године био је архиепископ Данило II. У цркви сличног облика као што је она Св. Димитрија на северној страни, добро су очуване фреске мање даровитих сликара настале око 1337. године. Међу њима истиче се ктиторски портрет Данила II с моделом храма, кога пророк Данило приводи Богородици са Христом. До Богородичине цркве, с јужне стране, Данило II је саградио и црквицу Св. Николе, једнобродну грађевину од камена и опеке.   Богородичина црква и црква Св. Апостола, поглед са источне стране

Исти ктитор је око 1337. подигао испред све три цркве пространу отворену припрату са високим звоником, који није сачуван. Патријарх Макарије морао је 1561. да зазида отворе како би обезбедио конструкцију, али је тиме овај првобитни трем са двојним луковима изгубио много од лепоте због које је био слављен. Од малобројних преосталих фресака из времена градње у југоисточном делу, заслужује пажњу Лоза Немањића са двадесетак портрета од Немање до цара Душана.

У црквама Пећке патријаршије, која је била маузолеј српских архиепископа и патријарха, сачувано је више мермерних саркофага, од којих су неки знатне уметничке вредности. У ризници, која је била веома богата, чувају се рукописне књиге, иконе и дела примењене уметности од XIV до XIX века.

___________________________

1. "Србија између истока и запада" - Марлис Вујовић, Јован Јанићијевић, ИП "Београд" ДД, Београд, 1994. год.
2. "Срби у средњем веку" - Сима Ћирковић, "Идеа", Београд, 1997. год.