Рашка школа

Насловна » Рашка школа

Рашка школа

Прва велика епоха српске средњевековне уметности почиње крајем XII и почетком XIII века. Овај период обележен је црквама монументалне архитектуре и фреско сликарством названим по младој српској држави рашка школа.

АРХИТЕКТУРА

Када су на забачена градилишта своје земље почели доводити градитеље, клесаре и сликаре из далеких крајева, први српски ктитори су морали бити помирени са тим да ће ти мајстори са својом вештином и умећем донети и идеје и стилска обележја средина из којих су поникли. Ктиторима је, наравно, остајала слобода да бирају и одлучују о многим важним стварима, од детаља везаних за програм, преко димензија, до материјала и украса. Градитељи најстаријих српских очуваних цркава остају непознати не само као индивидуалности, остају непознати и крајеви из којих су потицали, о њима се може судити једино по делима - по ономе што су од свога знања уградили у здања. Код цркава с краја XII и XIII века ти остаци руку недвосмислено упућују на западњачко порекло, на средине у којима су мајстори могли упознати романичке облике и узоре. Подељена су мишљења о томе одакле су долазили градитељи и клесари рашких споменика, из романских градова јадранске обале, као што су Бар, Котор, Дубровник, Сплит или Задар, који су били најближи, или из градова наспрамне обале Јужне Италије, где се и у плановима основа и у начину градње, а нарочито у каменој пластици, налазе аналогије са српским споменицима, или чак из Северне Италије, где је тада био највећи расадник способних и познатих мајстора.

Очуване и проучене цркве "рашке школе" везане за династију Немањића показују висок степен стилске уједначености, мада се дају препознати разнородни елементи из који је њихов стил компонован. Најопштије обележје споменицима увршћеним у ту школу дају планови издужене основе, незаобилазна купола и типично романички украси фасада.

 Богородичина црква у Студеници

Богородичина црква у Студеници

Код свих цркава налазимо правоугаону основу са полукружном апсидом. Издуженост плана основе наглашена је спољним припратама, које су најчешће накнадно дозидане на западној страни. Имале су обично облик дворане покривене полуобличастим сводом или су у неким случајевима биле отворене као тремови. Оваква основа потиче од типа византијске једнобродне цркве са куполом, чији су далеки узори у Цариграду, а примери распрострањености у средњевизантијском периоду на периферији византијске културне сфере у Далмацији, Јужној Италији, грчким острвима.

Пуни развој достигао је нови стилски правац у Богородичиној цркви у Студеници и у Жичи, које су постале образац за касније грађене цркве владарских задужбина, све до дубоко у XIV век. Студеница има у правом смислу романичко лице. Оно се огледа у мермерним блоковима, карактеристичним полукружним отворима, бифорама и трифорама прозора, затим великим луковима који споља обележавају унурашње сводове и типичним фризовима слепих аркада које прате оквире зидних површина. Сродство са романиком и угледање на западне обрасце испољавају се и у великој улози камене пластике. Камени украс представља битну компоненту рашког градитељства, мада се не јавља у једнакој мери код свих храмова. Архитектонска обрада пружала је разноврсне прилике за примену каменог украса како у виду пластичних фигура на порталима и конзолама, тако и у виду плитког или дубоког рељефа у оквирима прозора и архиволтама. Појава раскошне камене пластике и код најмлађе цркве "рашке школе" (Дечани, 1327-1335) јасно показује да се није бежало од вајарских дела неуобичајених у крилу источних цркава.

СЛИКАРСТВО

Прве цркве, чији је оснивач велики жупан Стефан Немања, показују велику зависност од византијских узора. Византијски царски живописци, сликари, како их назива Доментијан, долазили су из Цариграда и Солуна. Они су директно донели монументално сликарство у Рашку државу. Сликари тзв. Ренесансе Комнина унели су у строге и религиозне теме димензију људске реалности, препуне емоција и унутрашњег преживљавања.

Ступивши на великожупански престо, Немања је одмах подигао цркву Светог Ђорђа – Ђурђеве Ступове. У натпису изнад портала уклесана је година која нам јасно датује време настанка цркве 1170/71. Због великог страдања и пустошења фреске Ђурђевих Ступова скоро су сасвим уништене. По очуваним остацима, уочава се јак утицај комнинског сликарства чији сликарски израз почива на линеаризму.

 Распеће Христово,
Фреска из цркве Св. Богородице Добротворке, 1208/9. године

Распеће Христово, Фреска из цркве Св. Богородице Добротворке, 1208/9. године

Зидно сликарство Богородичине цркве у Студеници представља почетак новог монументалног стила. Утицај Немањиних синова, пре свих Св. Саве потврђен је у натпису, који се налази у прстену кубета, у коме је записана и година настанка живописања 1208/1209. Новине које нам доноси Богородичина црква: натписи на фрескама који су по први пут били исписани на српском језику, најстарији живопис на позлаћеној и жутој позадини и портрети владара и црквених великодостојника, говоре нам о зрелости политичких, духовних и естетских ставова младе Рашке државе. Свакако је за то најзаслужнији Св. Сава, који је поред изузетне образованости и организаторске способности и сам био уметник. Стил студеничког монументалног сликарства не поседује ништа од битних особина претходног комнинског сликарства. Монументалност и једноставност доминирају композицијама. Снажне и једноставне фигуре наглашавају свечану и достојанствену уметност, која ће свој најлепши израз наћи у уметности Сопоћана. Краљ Радослав, унук Немањин, подигао је 1234. године пространу спољну припрату са две капеле. Ту нас дочекује поворка Немањића, са ктитором, портрети првих српских архиепископа и најраније композиције са актуелним историјским догађајима. Целокупни фреско-живопис Богородичине цркве и Радослављеве припрате представља репрезентативну и свечану целину.

 Анђео на Христовом гробу
(Бели анђео), Фреска, тридесете године XIII века

Анђео на Христовом гробу (Бели анђео), Фреска, тридесете године XIII века

Милешева, задужбина краља Владислава, коју је посветио Вазнесењу Христовом подигнута је 1234. године. Њена сликарска целина почива на две супротне сликарске концепције: дворске и монашке. Краљ Владислав је, следећи студенички узор, позлаћену позадину проширио на цео наос. Светле, свеже боје, снажне личности инспирисане касноантичком и хеленистичком уметношћу и пречишћене композиције одлике су милешевског сликарства. Монументалне фреске у старој припрати, настале око 1235. године, пример су изразито монашког стила. Плава позадина религиозних представа, наглашеност унутрашњих вредности и тамније боје у основи подвлаче утисак озбиљности и духовности. Два опречна стилска узора, захваљујући пре свега великом знању и таленту сликара, нису створила анархичну визуелну целину. Напротив, својим колоритом, који је убедљив и снажан и на златној и на тамној позадини, настало је једно од најлепших и најубедљивијих сликарских целина православног света.

 Свети Јован Претеча,
Детаљ фреске из Деизиса, XIII век

Свети Јован Претеча, Детаљ фреске из Деизиса, XIII век


Монашко сликарство наћи ће свој даљи израз у цркви Светих Апостола у Пећи. Саму цркву, претпоставља се, подигао је Св. Сава. Другу етапу, по очуваном запису у олтару, радио је архиепископ Арсеније. Целокупно сликарство Св. Апостола разликује се од претходно насталих сликарских целина. Аскетски, монашки дух, који избија својим јаким садржајем, а не обликом најважнија је карактеристика овог сликарства.

 Свети Ратници (Св. Георгије, Св. Димитрије),
Фреска, друга половина XIV века

Свети Ратници (Св. Георгије, Св. Димитрије), Фреска, друга половина XIV века

 

 

Као упечатљив и изразит пример дворског монументалног стила представља нам се уметност Мораче. Вуканов син, Стефан, сазидао је цркву Успења Богородичиног у зрелом рашком стилу. Од репрезентативног живописа морачког сликарства, на жалост, сачувана је делимично сликарска декорација у ђаконикону. Циклус Св. Илије, најлепши је пример развојног пута дворског монументалног стила. Светле, чисте боје и ванредни осећај за линију и пластичност облика основне су одлике овог сликарства.

 

 Св. Илија,
Фреска, око 1260. године

Св. Илија, Фреска, око 1260. године

Сопоћанско сликарство представља врхунац рашког монументалног стила. Прелепу цркву, посвећену Св. Тројици, подигао је краљ Урош I у срцу Рашке државе. Својим високим дометима и квалитетом уметност Сопоћана најављује епоху која следи. Целокупни сопоћански живопис задивљује античком лепотом и једноставном уметничком конструкцијом. Свечане и ведре сопоћанске фигуре зраче унутрашњом лепотом и достојанственим изразом. Сопоћански мајстори, свакако међу најбољим у тадашњем византијском свету, стварају сликарство које слави лепоту људске природе, исказану кроз сјај боја и богатство облика. У осталим просторијама храма Св. Тројице радили су слабији мајстори, отуда ово сликарство заостаје за оним у наосу. Најбоље су слике у припрати, које илуструју старозаветне догађаје, Васељенски сабор, Срашни суд и историјске портрете. Изузетна причљивост и драматичност композиција, са топлим колоритом чини ово сликарство драгоценим и у уметничком и у историјском смислу.

 Успење Пресвете Богородице,
Фреска из наоса, око 1265. године

Успење Пресвете Богородице, Фреска из наоса, око 1265. године

 Рођење Христово,
Пастири, копија

Рођење Христово, Пастири, копија

Исти дух наставља се и у сликарству манастира Градац. Међутим, црква Благовештења, коју је подигла краљица Јелена, и њен очувани живопис показују неодлучност сликарског израза. Непрерађеност узора и мешавина монументалног и наративног основна је карактеристика ове сликарске целине. Оне својом иконографијом и распоредом најбоље сведоче о прелазном периоду српског сликарства.

 Поткуполни простор
Цркве Светог Благовештења

Поткуполни простор Цркве Светог Благовештења

 

 

 

Последњи највећи споменик с краја XIII века је црква у Ариљу, посвећена Св. Ахилију. Иако на ликовном плану није остварено сликарство високог квалитета, посебност ариљске цркве дају портрети и историјске композиције. Достојанствени портрети ктитора, идеализованих лица, илуструју краљевску моћ и достојанство. Сликари ариљских фресака сачували су традицију старог, комнинског стила и тако створили сликарство осредње уметничке вредности.

 Ктиторска композиција,
Краљ Драгутин, копија

Ктиторска композиција, Краљ Драгутин, копија