Posle podignutih hramova: Svetog Nikole i Presvete Bogorodice kod Kuršumlije, Đurdevih Stupova kod Rasa, veliki župan Stefan Nemanja kao svoju najveću i najznačajniju zadužbinu podigao je manastir Studenicu, u periodu od 1183. do 1196. godine. Glavni hram manastirskog kompleksa posvećen je Presvetoj Bogorodici "Dobrotvorki" (Uspeniju Presvete Bogorodice 28/15. avgusta).

Nakon završenog većeg dela poslova u izgradnji Stefan Nemanja se odriče prestola i upravu državom predaje svom srednjem sinu Stefanu Prvovenčanom, te zajedno sa svojom suprugom Anom zamonašio se ovde pod monaškim imenom Simeon (kasnije poznatiji kao Sveti Simeon Mirotočivi).

Proveo je dve godine u manastiru Studenici, zatim želeći da izbegne ljudske počasti udaljava se u Svetu Goru (manastir Vatoped) gde zajedno sa svojim najmlađim sinom Svetim Savom, a po odobrenju vizantijskog cara Aleksija Komnena odpočinje obnovu i podizanje manastira Hilandara za potrebe srpskog monaštva i sveštenstva. Po završetku i podizanju manastira Hilandara, Sveti Simeon se upokojio 1200. godine. "Dostigavši meru savršenstva duhovnog primi venac pravde za trudove svoje", pri poslednjim rečima svojim "Hvala Bogu za sve!". Ostatak radova oko završetka manastira Studenice poverio je sinu Stefanu Prvovenčanom, a za prvog igumana postavio je monaha Dionisija. 1208. god. Sveti Sava po očevom zaveštanju prenosi mošti (netruležno telo) Svetog Simeona u Studenicu, gde ih po drugi put sahranjuje. Bog ga je proslavio, a Srpska Pravoslavna Crkva ga je kanonizovala kao svetog Simeona Mirotočivog koji se slavi 26/13. februara.

U visokom zvanju arhimandrita Sveti Sava je upravljao Studenicom do 1215. god. Ona je u tom periodu postala crkveni centar Srbije, gde je postavljen budući temelj samostalne srpske Crkve. Ovde je Sveti Sava napisao tipik studenički (pravilnik monaškog življenja u manastiru), čiji je uvodni deo posvetio žitiju ktitora. To je ujedno i prvo samostalno književno delo napisano na srpskom jeziku.