Остаци манастира Светих Архангела, задужбине најмоћнијег српског средњевековног владара, краља (а од 1346. године цара) Душана Немањића, налазе се 3 км узводно од Призрена, на левој обали реке Бистрице која на том месту прави окуку око заравњеног платоа троугластог облика. Доњи град (или Душанов, у ужем смислу) сазидан је на крчевини усред некада густих шума, у близини богатих извора, са отварањем према шарпланинским врховима. У манастирски комплекс спада и оближња тврђава Вишеград, старији део светоарханђелскога "града", која се налази на брду изнад манастирског локалитета и представља утврђење које је некада служило за одбрану. Оно потиче из пренемањићких времена, а мештани га називају Горњи град.
Цар Душан
" ... Да анђели Божији, као јаке духовне силе непрекидно надахњују овај наш људски свијет, и да су непрекидно у општењу са нама, свједочи и овај древни манастир, крај царског града Призрена, на заравни међу стрмим литицама, који је, на темељима старе цркве посвећене "војводама небеских сила" - арханђелима Гаврилу и Михаилу, подигао, средином четрнаестог вијека, као своју дивну задужбину и гробну цркву Душан Силни, цар Срба и Грка, када се Српско царство налазило на врхунцу своје славе и моћи, посветивши их истим бестјелесним силама - Арханђелима, чуварима вјере хришћанске и вјесницима најрадосније вјести од постанка свијета."
Митрополит Амфилохије Радовић
Одлуку да сазида манастир Светих Архангела крај Призрена, Душан је донео 1341/1342. године, након чудесног исцељења од тада неизлечиве болести, посредством Светог Михаила, исцелитеља и осведоченог заштитника хришћанских царева. Царски манастир најпре је био правно заснован, а тек касније и изграђен. Наиме, краљ је 1343. године симболично "поставио камен" манастиру и образовао његово братство, на челу са игуманом. На месту које је краљ Душан изабрао за задужбину постојао је већ оронули старији храм, чији су темељи откривени у поду велелепне Душанове цркве и који је морао бити разграђен, а терен рашчишћен и материјал (дрво и камен) за нови манастир обезбеђен. Припреме су биле готове у лето 1347, а манастирска црква стављена под оловни кров током 1349. Околна здања, као и целокупни живопис, завршени су до 1352. године. Манастир је у целини био толико прекрасан да један летописац из XV века вели за њега да не верује да му "под сунцем има нечега равног".
Према археолошким истраживањима из 1927. године, обављеним под руководством др Радослава Грујића, манастирско насеље Светих Архангела, површине 6,5 хектара, има основу неправилног, приближно једнакокраког троугла. Било је размештено унутар одбрамбеног бедема који га је опасивао са свих страна, а чинили су га:
1. Велика или главна црква Светих Арханђела, као средишња тачка унутрашњег простора, са царевом гробницом
2. Црква Светог Николе, умногоме налик на велику цркву, али двоструко мања, која је прва и изграђена
3. Манастирска трпезарија, са кухињом
4. Конаци владареви
5. Конаци монашки
6. Игуманија
7. "Ступ књижни" тј. књигохранилница (библиотека) и писарница (скрипториј)
8. Болница
9. Друга пратећа здања манастирске економије
Манастирско насеље
Главна црква, посвећена Светим Арханђелима, сачувана данас само фрагментарно, последњи је велики споменик рашке школе. По концепцији архитектуре садржи готово све елементе рашке и наговештај моравске школе. Раскошна петокуполна грађевина представљала је монументално здање, са основом у облику уписанога крста, али са неуобичајено суженим бочним бродовима. Било је то здање правоугаоног облика са дужом страном од 28,5 метара и краћом од 16,7 метара. На источној страни је била троделна олтарска апсида. Велико дванаестострано кубе храма ослањало се на четири лука, која су држала четири стуба, а према реконструкцији постојала су и четири мања бочна кубета. Сматра се да је слабо очувани живопис надмашио онај из Дечана.
Реконструкција изгледа храма Светих Арханђела
Фасаде су биле обложене светлосивим мермером из локалног каменолома, док је начин зидања византијски, комбинација камена и опеке (ред камена, ред опеке). Најзначајнију новину представља хоризонтална подела фасаде у три зоне помоћу камених испуста (кордонских венаца) и косог каменог сокла. Црква је имала камени иконостас и раскошан и у средњем веку надалеко чувени под, у припрати од белих и плавих камених плоча, а у броду цркве од камених рељефа у чије су канелуре убациване мозаичке плочице. Поред сложених геометријских мотива, на овим подним мозаицима биле су приказане фантастичне животиње, грифони, лавови, птице и рибе. Унутрашњост храма била је осликана фрескама, а на капителима, прозорима и црквеном намештају налазио се богат камени украс.
У северном броду цркве био је сахрањен цар Душан после смрти 1355. године. Простор око цареве гробнице био је архитектонски обрађен помоћу фриза мањих аркада које су се на одређени начин повезивале са фрескодекорацијом. Гробница је била озидана и обложена мермером. Изнад ње, причвршћена за зид, стајала је царева статуа у природној величини, а на самом гробу у рељефу царева лежећа фигура (која је могла бити и доцније придодата), што је, како истичу стручњаци - сасвим у раскораку са изворном немањићком традицијом.
Фасада изнад припрате украшена је лепом розетом која се налази у горњој зони западног прочеља. На Душановој задужбини примењена је и дошла до изражаја розета као врста украса, који је често коришћен у западном црквеном градитељству, а који на свој начин наговештава цар Лазареву Раваницу. Исклесана је из једног комада, испуњена биљним и геометријским преплетима, а около има један или два украсна венца.
Црква Светог Николе сазидана је јужно од цркве Светих Арханђела, уз стрме падине брда на коме се налази тврђава Вишеград. По свему је налик на велику цркву и прво је она била изграђена, послуживши као прототип или "мустра" протомајстора за добијање сагласности цара за архитектонска решења главног храма. Црква има облик сажетог крста и правоугаоног је облика, са дужом страном од 13м и краћом од 7м. У унутрашњем простору видна су два осмострана камена стуба изнад којих се налазило кубе и купола. Сама фасада цркве Светог Николе у својој спољној архитектури била је рашчлањена хоризонталним кордон венцима и вертикалним благо избаченим пиластрима. Црква Светог Николе у погледу технике грађења зидана је потпуно исто као и црква Светих Арханђела. Обе оне имају коси сокл и профил венца на соклу. Сва поља су одозго лучно завршена, а у делу западног дела припрате украшена розетом. Прозори, розете, венци и архиволте обилују каменим украсима, богатом профилацијом и каменом пластиком. И живопис је истоветно рађен код оба ова храма.
Црква Светог Николе
Реконструкција трпезарије Светих Арханђела
Треће здање у склопу манастирског насеља је монументална трпезарија, са кухињом и осталим пратећим објектима. Трпезарија је смештена у југозападном делу манастирског комплекса, са западне стране улаза у цркву Светих Арханђела. Она својом основом и архитектуром, величином и употребљеним материјалом спада у најлепша здања ове врсте на Балкану. Својим облицима ова трпезарија представља новост у средњевековној архитектури на тлу српских земаља. Основни програм једне обичне трпезарије обогаћен је у овом случају новим елементима, додавањем двају простора на подужним странама средњег брода, који су краћи од њега, те у коначном решењу добијамо један чист, правилан, слободан, грчки крст са моћном апсидом на јужној страни. Сви зидови трпезарије зидани су византијски, помоћу једног реда камена и опеке, наизменично. У погледу унутрашњости, трпезарија је имала под од масивних камених плоча, квадратног облика, без декорације и детаља. Утврђено је да је била фрескописана и да је поседовала камене столове и седишта. Осим за обедовање, трпезарија је служила и за одржавање заједничких сабрања, манастирских слава и црквених сабора.
На врхунцу привредне и политичке моћи српске средњевековне државе, пошто је 1346. године српска црква уздигнута на ранг патријаршије, архиепископ Јоаникије освећен за првог српског патријарха, а Душан Немањић крунисан за цара Срба и Грка, на државном сабору у Скопљу 1349. г. објављен је Душанов законик (заправо првих 135 чланова најважнијег законодавног акта средњевековне Србије), а 1354. г. на сабору, вероватно у Серезу, допуњен је новим одредбама, тако да по нумерацији у науци има укупно 201 члан. Оригинал Законика није сачуван, али је познато 25 преписа из каснијег времена, међу којима су, претпоставља се, најстарији и најближи изгубљеном рукопису Струшки и Призренски препис. Призренски препис, настао у XV веку, чува се у Народном музеју у Београду.
Душанов Законик
Члан 171.
Наредба царска: Ако цар напише писмо или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик и није по правди и по закону, како пише Закон, судије том писму да не верују, само да суде и врше по закону.
Члан 172.
Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а да не суде у страху од цара.
(Превод Димитрије Богдановић, према Струшком и Атонском препису)
Манастир Светих Архангела је тешко страдао кад су Турци 1455. заузели Призрен, а потпуно је запустео у другој половини XVI века. Разношење камена за градњу Синан-пашине џамије у Призрену (XVII в.) убрзало је пропадање манастира.
Посмртни остаци цара Душана сахрањени су у његовој гробници у Светим Архангелима код Призрена, по предању у сребрном ковчегу. Године 1455. камена гробница је разбијена, оскрнављена и опљачкана од Турака. Посмртни остаци из украденог кивота су изметнути, али их је неко пажљиво сабрао и поклопио мермерном плочом, коју је потом затрпао земљом. Открио их је тек професор Радослав Грујић 1927. године, приликом археолошких ископавања, поневши их са собом у Скопље. Уочи Другог светског рата 1941. године, селећи се за Београд, овај научник их је пренео у Патријаршију и чувао у библиотеци, са знањем патријарха. Ту су остале пуне три деценије, далеко од очију јавности, све до 19. маја 1968. године, када је Свети архијерејски сабор, на челу са патријархом Германом, извршио свечани "пренос тела цара Душана из Патријаршије до цркве Светог Марка" на ташмајданском платоу, где се и данас налазе.
___________________________
1. "Манастир Свети Арханђели" - група аутора, издавач
Митрополија црногорско-приморска, ИИУ СВЕТИГОРА - Цетиње, 2011. год.
2. "Србија између истока и запада" - Марлис Вујовић, Јован Јанићијевић, ИП "Београд" ДД, Београд, 1994. год.
