Манастир Рача

Насловна » Задужбине » Рача

Манастир Рача

Манастир Рача, подигнут у Соколској нахији, удаљен је од реке Дрине и вароши Бајина Башта око 6 километара. Манастир се налази на десној обали речице Раче, на висоравни окруженој са свих страна огранцима планине Таре, обраслим шумом. Према предању, саградио га је српски краљ Драгутин Немањић крајем XIII века, тачније 1276. године. О ктитору (задужбинару) и времену подизања манастира говори следећи запис:

„В лето тисућдвесто седамдесет шесто
млади краљ Драгутин, праунук Немање,
син Уроша первог, избра ово место
и на њему созда Рачу, свето здање.

Обитељи писа ливаде и њиве,
многољудна села испод шумне Таре,
воденице многе и кладенце живе,
и планински бисер, Калуђерске баре.

На глас громки из сербских земаља,
возбра се у лаври калуђера триста,
да моле за здравље благоверног краља,
и пјенијем слатким величају Христа.

А тамо где Рача из стена избија,
жубори и кључа у вртлогу пене,
Скит дигоше оци Светог Георгија,
да у њему пишу књиге божаствене ...“


 Краљ Драгутин, ктитор манастира Раче

Краљ Драгутин, ктитор манастира Раче

Турски путописац Евлија Челебија, пролазећи овим крајевима 1630. године, записао је да је у манастиру тада боравило 300 монаха преписивача, 400 радника и 200 стражара. Од извора речице Раче био је спроведен водовод до манастирских станова. Све до Арсенија Чарнојевића и Велике сеобе 1690. године, манастир Рача је био на врхунцу своје моћи.

Преписивачка делатност у манастиру Рача

Манастир Рача је у XVI и XVII веку био центар Рачанске преписивачке школе настале као замена Ресавској школи, због уништавања првих српских штампарија које су се налазиле у манастирима Рујан, Милешева и Грачаница, од стране турске војске. Био је место окупљања умних глава и духовно средиште народа овог краја. У Георгијевском скиту, са црквицом Бања, посвећеном Светом Георгију (подигнут на левој обали речице Раче) – све до одласка рачанских монаха у Угарску – вршила се интензивна преписивачка делатност. Овим преписивањем старих црквених књига бавили су се јеромонаси Кирјак, Кипријан, Јеротеј и други.

Један од највећих Кипријанових ученика био је Гаврил Стефановић Винцловић, који је за собом оставио око 20 хиљада страница рукописа, од којих 9 хиљада страница писаних народним језиком. Бавећи се реформом језика и правописа, увео је слова Ђ, Ћ и Џ у српску азбуку.

Међу рачанским преписивачима истиче се и сјајан лик Христифора Рачанина, преписивача и илуминатора (украшивача рукописних књига) који је оставио велики број рукописа украшених врло успелим орнаментима.

 Манастир Рача

Манастир Рача

 Манастир Рача

Манастир Рача

Велика сеоба

Помена о манастиру Рачи на Дрини има сачуваних све до 1688. године, када су га разјарени Турци "огњем сагорели". Турска војска, следећи аустријску армију и српске заштитнице у њиховом повлачењу до реке Дрине, запалила је манастир Рачу и поред њега Георгијевски скит са црквицом „Бањом“ – где се данас, испод хрпе камења, познају једино темељи црквице и ћелија монаха, рачанских преписивача.

Рачански монаси прешли су са народом и патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, 1690. године, преко Саве и стигли чак до Сентандреје, а потом и до Коморана и Ђура. Друга група монаха одлази на Фрушку Гору и обнавља манастир Беочин. Велика сеоба повукла је за собом све из овог општежитељног манастира, па је он сасвим опустео. Калуђери Кипријан, Јеротеј и Гаврило Стефановић Венцловић наставили су своју преписивачку делатност и на просторима Угарске.

Од 1690. до 1795. године, манастир Рача био је у рушевинама.

 Манастир Рача

Манастир Рача

 Манастир Рача

Манастир Рача

Манастир Рача и Хаџи-Мелентије Стефановић

Међу најзаслужнијима за опстанак овог манастира сматра се Хаџи-Мелентије Стефановић (1766-1824). Наиме, приликом повратка са хаџилука, Хаџи-Рувим и његов ученик Герасим свратили су у манастир Троношу и својим причањем о утисцима које су тамо стекли одушевили су троношког јеромонаха Мелентија Стефановића. Изазвали су у њему жељу да и он пође у Јерусалим ради поклоничке посете светим местима.

 Хаџи-Мелентије Стефановић

Хаџи-Мелентије Стефановић

Његов духовни учитељ снабдео га је довољном количином новца и наложио му да при повратку сврати у Цариград и код Порте издејствује дозволу за обнову манастира Раче. Јеромонах је том приликом узгред затражио и дозволу да манастиру може припојити земљиште звано Баре. Не проверавајући о чему је реч, царски великодостојници су му то великодушно одобрили, па је тако велико пространство на Тари такође припало манастиру.

Радови на обнови цркве започели су 1795. а нова, лепа црква освећена је на Божић 1796. године. Хаџи-Мелентије је добио чин архимандрита.

Када се у Првом српском устанку побунила и Соколска нахија, игуман Хаџи-Мелентије постаје командант војске на Дрини и војвода. Учествовао је у многим бојевима у Подрињу, а након пропасти устанка, 1813. године, са Карађорђем и још неким војводама прелази у Аустрију. Братство манастира Раче, оставши без свог игумана, живело је у сталном страху од турске освете што их је Хаџија истерао из Соколске нахије.

Октобра 1813. године Мемшир-ага из Сребренице с војском пређе Дрину и опколи манастир Рачу. Том приликом, Турци су побили монахе које су затекли у манастиру, срушили иконостас и све иконе, запалили цркву и све околне манастирске зграде, а дрвеће и воће посекли. Тако је манастир Рача, непуних 18 година од своје прве обнове, поново спаљен.

После успешно завршеног Другог српског устанка, Србија је ослобођена и Милош Обреновић постао је врховни кнез. У то време, архимандрит Хаџи-Мелентије налазио се у Аустрији где је прешао 1813. године, заједно са Карађорђем. Знајући да га, као Карађорђевог пријатеља, нови кнез неће радо гледати, није се журио да се врати у отачаство.

 Гробница Хаџи-Мелентија Стефановића

Гробница Хаџи-Мелентија Стефановића

Међутим, превагнула је жеља да види манастир Рачу и да га из пепела поново подигне. У пролеће 1816. године прешао је Саву и од кнеза Милоша Обреновића добио дозволу за обнову цркве уз помоћ народа. Да би се макар храм обновио архимандрит је био принуђен се обрати Милошу за новчану помоћ. После довршења храма, који је минималним средствима ипак некако завршен 1823. године, црква је остала без иконостаса и живописа.

Хаџи-Мелентије Стефановић умро је 27. марта 1824. године у малој ћелији манастира Раче. Покопан је у манастирској порти, где је његово тело лежало све до 1924. године. Поводом стогодишњице смрти Хаџи-Мелентија, тадашњи игуман ископао је његове кости и пренео их у изграђену гробницу уза сами зид храма са јужне стране. Изнад гробнице уз спољни зид цркве постављена је плоча од венчачког белог мермера, са барељефом Хаџије у природној величини, са раширеним рукама у виду крста.

Црква манастира Раче

Првобитна црква манастира Раче, повећена Христовом Вазнесењу (манастирска слава је Спасовдан - Вазнесење Господње), по својој величини и архитектури, спадала је међу наше најлепше средњевековне грађевине. Садашња грађевина (из 1823.) која је изграђена на темељима претходне, дуга је 23 метра, са две певнице широка је 15,50 м, доњи део основе цркве широк је 8,50 м, а њена висина је 11 метара. Основа цркве је у облику слободног крста, са полукружном апсидом на источној страни. Куполу носе пандантифи. Фасада је рађена у сиги и подељена је пиластрима који су међусобно лучно спојени. Западни портал је наглашен колонетама и профилисаним архиволтама.

 Црква манастира Раче

Црква манастира Раче

 Црква манастира Раче

Црква манастира Раче

Георгије Бакаловић је 1840. године урадио иконостас манастира Раче који спада међу боља ликовна остварења тог времена.

Цркву манастира Раче живописао је 1854. године Димитрије Посниковић уз помоћ сликара Миливоја Марковића. О времену живописања сведочи и запис изнад западних врата.

Северно од цркве, удаљен неколико метара, диже се тесаним каменом озидан троспратни звоник, висок колико и црква са својим кубетом. Изграђен је 1849. године. Поља су оивичена пиластрима који се завршавају луковима, изнад којих је на свакој страни розета. На зиду првог и другог спрата је по један прозор, а у приземљу, окренут према цркви је камени портал. Данас се у звонику налазе три звона.

 Унутрашњост цркве

Унутрашњост цркве

 Унутрашњост цркве

Унутрашњост цркве

За време Другог светског рата у овом манастиру се налазио Еванђелистар кнеза Мирослава, познатији као Мирослављево јеванђеље – највећи и најзначајнији споменик српске писмености из 12. века. Ова рукописна књига, у чији су текст писари уносили и елементе народног говора, и која је украшена многим иницијалима и минијатурама (296), има непроцењиву књижевно - историјску и уметничку вредност. У манастиру Рачи је за време рата, старањем игумана Платона, чувана у олтару испод камених плоча и тако спашена од сигурног уништења, које би је задесило 1943. године, када је бугарска казнена експедиција спалила све остале манастирске објекте. Данас се Мирослављево јеванђеље чува у Народном музеју у Београду.

Манастир Рачу су 1943. године спалили Бугари. Уместо спаљеног конака, 1968. године је подигнут нови, са капелом. И на Калуђерским барама изграђен је нови двоспратни конак са капелом посвећеном сабору српских светитеља.

 Западни портал

Западни портал

 Манастирска звонара

Манастирска звонара

Патријарх српски господин Павле био је једно време монах у манастиру Рачи. Тада јерођакон, Гојко Стојковић долази 1949. године као дипломирани теолог кога је управа манастира ангажовала да држи наставу искушеницима и младим монасима из Светог писма, литургике, црквеног појања и других предмета, слично програму монашке школе. Отац Павле је учествовао и у свим послушањима, почевши од кухиње, баште, воденице, па до чувања оваца на Калуђерским барама. Волео је подвижнички живот у посту и молитви, као и у непрестаном раду. Братији је био духовни стожер и потпора. Остављао је утисак веома мудрог, расудљивог и непристрасног у свему, искреног и духовног монаха. Братство манастира Раче имало је неограничено поверење у њега. Манастир је напустио по благослову патријарха 1955. године, када је отишао у Атину на постдипломске студије.

Епископ Рашкопризренски Павле поклања манастиру део светих моштију краља Драгутина (у монаштву Теоктист), оснивача и ктитора манастира, који је пренео са Косова 1996. године. То је највећа светиња која се данас чува у манастиру Рачи. Осим ове, од бројних манастирских драгоцености које су страдале у честим ратовима, до данас је сачувана застава војводе соколског и архимандрита манастира Раче Хаџи-Мелентија из 1807. године, као и стара гвоздена ратна каса.

___________________________

1. "Манастир Рача" - издавач: Управа Манастира Рача, штампа: Српска традиција, 2004.
2. "Манастир Рача украј Дрине" - издавач: Манастир Рача, штампа: Папирус арт
3. "Манастир Рача и Хаџи Мелентије Стефановић" - Бранко Војница, 2013.
4. "Водич кроз манастире у Србији" - Слободан Милеуснић, Српска књижевна задруга, Београд, 1995. год.

 

Галерија фотографија

Манастир Рача    Манастир Рача    Манастир Рача    Манастир Рача    Манастир Рача    Манастир Рача   Манастир Рача    Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача   Манастир Рача    Манастир Рача