Уздигнута у својој нестварној белини и виткости, црква Светог Ахилија и данас доминира језгром западносрпске варошице Ариља, смештеног у плодној зеленој долини у сливовима река Моравице и Рзава. Ариљска црква посвећена је епископу Ахилију из Ларисе, великом борцу против аријанске јереси и учеснику првог Васељенског сабора у Никеји 325. године. Храм Светог Ахилија тесно је везан за светородну династију Немањића, првог српског архиепископа Светог Саву и краља Драгутина. Његова дуга и загонетна историја прожета легендама и страдалништвом монаха и народа овог краја, сачувала се у фрагментима оштећеног живописа с краја XIII века, остацима средњевековног утврђења и станишта манастирске заједнице, мноштву костију мученика расутих у данашњој порти, али без и најмањег писаног документа из времена свог настанка.
Црква Светог Ахилија
Посвета цркве Светом Ахилију Лариском могла би да датира још из времена када су на ариљску висораван стигли први грчки монаси из византијског царства, крајем X и почетком XI века. У то време подигнут је и у Македонији једини очувани храм који слави истог заштитника, по заповести македонског самозваног цара Самуила, који је за време своје владавине пренео мошти грчког светитеља у њему намењену цркву на Преспанском језеру.
Несумњиво је да је првобитни византијски храм постојао и у време када је Свети Сава (1175-1236) по повратку из Никеје 1219. основао Српску аутокефалну цркву и успоставио 12 епископских седишта у граничним областима ондашње српске државе. Смештање епископија на немирну границу изложену непрекидним ударима имало је јасну духовну поруку - црква као браник вере и вера као браник државе и народа. Византијски храм у Ариљу Свети Сава је претворио у средиште епископије у Моравици око 1220. године.
Крајем XIII века, 1292., у великом продору Кумана спаљена је црква Светог Спаса у Жичи, а дивљи варвари на својим брзим коњима пробили су се све до срца државе - до Рашке - где су опљачкали и попалили храмове у Милешеви и Бијелом Пољу. Вероватно је тада страдала и епископија у Моравици, као најистуренија према северној граници државе. У каквом је стању краљ Драгутин затекао цркву у Ариљу када је у сами сумрак XIII века предузео радове на њој, још увек је загонетка. У знатно оштећеном запису из тог времена, који се налази високо у прстену тамбура куполе, стоји да је по заповести сремског краља Драгутина, а у време краља Милутина (1282-1321), године 1296. живописан храм Светог Ахилија, што значи да је до тада морао бити завршен.
Црква Светог Ахилија
Црква Светог Ахилија
У доба цара Душана, Моравичка епископија подигнута је у ранг митрополије, по проглашењу Српске Патријаршије 1346. године.
Митрополија и манастирско братство поделили су трагичну судбину свог народа и државе у страшном налету Османлија (1451-1481), о чему сведочи потресан запис на Ариљском типику, кога је до манастира Сретење у Овчарско кабларској клисури донео један од малобројних преживелих монаха. Морала су да прођу скоро два столећа да би тек крајем четрдесестих година XVII века поново оживела митрополија у Моравици.
Од турске опсаде Беча 1683. па до страшног срског егзодуса 1690. ветрови рата дувају разорном снагом преко осиромашене и опустошене срске земље. Аустријски војници ће од Ариљске цркве направити коњушницу исказујући на тај начин невиђени степен варварства према једној хришћанској богомољи. Током ратова, у више наврата Турци су покушали да експлозивом и ватром до темеља униште Драгутинову цркву, али провиђење га је сачувало гасећи на чудесан начин фитиље на бурадима пуним барута које Турци беху укопали под храм.
У порти цркве Светог Ахилија
У порти цркве Светог Ахилија
Ариљска црква огласиће се поново тек 1833. године, но овога пута не као митрополијска, већ само као парохијска црква.
Охридски зограф Никола Јанковић израдио је 1849. иконостас који ће деведесетих година XX века бити замењен новим, сликаним у неовизантијском маниру. Средина XIX века у сваком погледу представља прекретницу у трајању ариљског храма. Учињене су многе поправке, нова малтерисања фасаде, на остацима средњевековног пирга, локацији у југоисточном делу манастирског комплекса, подигнута је прва ариљска школа 1848. године.
Тек средином XX века отпочели су обимни истраживачки, археолошки и рестаураторско-конзерваторски радови, како на архитектури тако и на живопису, санација зидина и изградња конака - парохијског дома, под вођством Републичког завода за заштиту споменика културе Србије.
Некадашња епископска црква, према својим архитектонским својствима, припада рашкој стилској групи која је обележила XIII век кохерентним спојем романичке обраде спољашњости и византијског просторног концепта. Ариљска црква је једнобродна, једнокуполна грађевина са спољном и унутрашњом приратом, наосом, бочним певницама постављеним у равни средишњег травеја и трочланим олтарским простором чија се апсида завршава полукружно, док су источни зидови ђаконикона и проскомидије равни. Црква је засведена полуобличастим сводовима на чијем пресеку се изнад средишњег травеја уздиже витка конструкција куполе чији је високи тамбур, кружног пресека, постављен на изванредно масивно постоље. На тамбуру се налази осам уских, лучно засведених прозора, а споља је украшен таким колонетама постављеним између прозорских оквира.
Основа цркве Светог Ахилија
Легенда:
1. Спољна припрата
2. Унутрашња припрата
3. Наос
4. Певнице
5. Олтар
6. Проскомидија
7. Ђаконикон
Пресек цркве Светог Ахилија
Црква је зидана притесаним квадерима сиге у правилном распореду, са довратницима, допрозорницима и соклом од једрог једноставно обрађеног камена. Иако нема трагова пластичне архитектонске декорације - прецизно зидање, градитељска вештина, лако препознатљив романички украс фасада заснован на хармоничном уклапању пиластера, ниша и аркадица, одаје зналачку руку неимара из српског приморја.
Чак и са накнадно, највероватније у XIV веку, дозиданом спољном припратом, храм Светог Ахилија у Ариљу има основу у облику слободног крста. И данас, гледано из ваздуха, у склопу остатака утврдног бедема, понавља схему крста у кругу мистичног символа који је обележио градитељство српског XIII века. Из карактеристичног рашког облика основе израста грађевина изванредне висине крунисана куполном конструкцијом.
Црква Светог Ахилија
Црква Светог Ахилија
Оно што ариљски храм недвосмислено издваја од свих осталих задужбина Немањића насталих у истој епохи је, поред његове својеврсне висине, недостатак куле звоника над спољном припратом што је карактеристика свих епископских седишта, главни улаз на јужној страни спољне припрате наместо уобичајеног на западној, изузетно масивно квадратно постоље које носи куполу ослоњено на сводове певница, што је конструктивно решење без претходника.
Драгутинов ктиторски портрет са моделом храма у рукама, на јужном зиду унутрашње припрате у Ариљу, несумњиво указује да је он предузео обимне радове на цркви, али то нипошто не значи да је зидао из темеља. Поглед на архитектонски склоп ариљске цркве у великој мери сугерише постојање претходеће грађевине (Савине епископске цркве) у оквиру чије обнове је надграђена нова, стилски различита горња конструкција храма.
Главна знаменитост ариљског храма су његове фреске, међу којима су портрети владара из лозе Немањића, њихови сродници и сви архиепископи од оснивања независне српске цркве. Према запису који су оставили фрескописци, црква је осликана 1296. године. О томе сведочи ктиторска композиција, на којој краљ Сремски Драгутин, као главна фигура композиције, стоји између своје супруге угарске принцезе Кателине и брата Милутина, краља Србије, у рукама носећи макету белог храма.
Ктиторски портрет краља Драгутина
У време када је живописан храм браћа су живела у слози. На јужном зиду унутрашње припрате, изнад мироточивог гроба млађег Драгутиновог сина Урошица, као недвосмислени документ краљеве ктиторске активности и илустрација узајамног уважавања, налази се један од најлепших портрета владарске браће. И управо на овој ванредно лепој зидној слици први пут се у историји српског фрескосликарства појављује једно сасвим ново иконографско решење. Наместо дотадашњих уобичајених ктиторски представа на којима Богородица или светитељ заштитник приводе ктитора погнуте главе са моделом храма у рукама Христу на престолу, Син Господњи је насликан смањен у медаљону између глава усправљених, фронтално окренутих краљева, које благосиља уздигнутим рукама. Исти иконографски поступак је примењен и на портретима Драгутинових синова Владислава и Урошица, насликаним лево од улазних врата.
Уз ктиторску композицију, осликан је Свети Ахилије, као заштитник храма краља Драгутина и Ариља.
Свети Ахилије Лариски, заштитник храма
Масовност и мањак експресије су основна својства ариљских слика. Ариљски светитељи, арханђели, црквенодостојници, ратници и краљеви не показују емоције. Њихови ликови су још увек монументално импозантни, нераспричани и најчешће статични. Њима влада отмени мир и посвећена мисаоност карактеристични за укупно духовно и естетско поимање епохе у којој ариљска црква представља, хронолошки гледано у односу на прецизну датацију живописа, последњи споменик.
Арханђео Гаврило из Благовести (Плави Анђео)
Једна од најпознатијих фресака чудесног ариљског живописа је композиција Благовести, смештена високо на пару пиластера који носе куполу. Богородица, заустављеног покрета и погледа окренутог ка посматрачу, сушта је слика скромности и збуњене невиности. Етерични, оносветовни Арханђео Гаврило, поетично назван Плави Анђео, отменог, светлог лика у блиставој једноставној туници инкарнација је идеје Господњег повереника нестварне лепоте и величанствене племенитости. Загледан у њега, несрећни песник Бранко Миљковић исписао је пророчке стихове:
"Ко тебе видео није тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуда стићи,
Јер бескрајан је пут ...
Још мало и заћутаћу пред тобом
Док бдиш оноцветно над испражњеним гробом
Анђеле над неумољивом лепотом краја
Где мир и зрелост песму заменила
И мрамор где мрмор вечне воде спаја
са каменом коме израстају крила ..."
Атмосфера на овим фрескама додатно је згуснута тамним, монашким, колоритом на коме тек повремено, неочекивано, избија смела игра светла и сенке.
Фреска Стојећи Христ, ка коме се креће поворка Немањића који су се замонашили, проглашена је за најлепшу репродукцију фресака хришћанског истока на изложби у Паризу 1971. године. Читаво тело Христово емитује светлост која дословно просијава и кроз његово лице и руке, као и кроз његову одећу.
Аутори ариљских фресака нису познати по имену. Постоји легенда да су живопис радила три Грка, а да су им помагала четворица младића, Срба.
Стојећи Христ
У годинама насталим по завршетку радова на цркви, умро је као монах Стефан и у Ариљу сахрањен Драгутинов млађи син, принц Урошиц. Значај храма за самог краља и могућност да се неки од његових дворова налазио у близини Ариља добијају у Драгутиновој одлуци да своје дете покопа у цркви епископије Моравичке основано упориште. Притиснут дубоким кајањем због својих грехова, а понајвише због завере коју је ковао против оца по наговору свог таста, Драгутин се подвргавао посту, непрекидној молитви и неуморном зидању цркава. Остатак његовог живота, све до оног петка 12. марта 1316. године када је своју намучену душу, претходно примивши монашки постриг и духовно име Теоктист, предао у руке Господу, јесте једна велика и самоизабрана епитимија.
Храм Светог Ахилија у Ариљу, средишту некадашње епископије и митрополије на немирној граници, претрајао је највећа искушења носећи кроз векове поруку премудрог принца монаха Саве Немањића - да се и народ и држава могу одбранити само истинском вером. Само на такав начин може бити оживотворен средњевековни храм, испуњавајући своју најбитнију намену не само као изложбе лепих слика релогиозног карактера, већ дома Господњег, чија је сврха да управо својим изгледом и садржајем поучи, прихвати, утеши и спомене на темеље прошлости, на којима почива зграда будућности.
___________________________
1. Свети Ахилије у Ариљу - црква на немирној граници - Тамара Огњевић, издавач
Црквена општина Ариље, 2001. год.
2. Повратак краља Драгутина у Моравичку епископију - Јасмина Димитријевић, издавач
Омладинско удружење "Либертвил" Ариље, 2017. год.
