Александар Дероко
... Света Гора представља још увек један изванредно интересантан феномен. То је једно од ретких места у Европи где су не само споменици средњевековне културе и уметности сачувани до данас у највећем броју, већ где је и цео средњевековни живот у много чему сачуван у једном непрекидном континуитету кроз хиљаду година, још од 963. године када је ту основан први манастир.
Паул Ратаиц - МОНАСИ КОД КЕРАСИЈЕ, дрворез
Као што је кроз сва толика столећа остао исти тај пространи пејсаж, са стрмом купом горостаснога Атоса, на којој се снег бели често и у јулу месецу ... као што је остало исто то ведро, плаво или мрко небо изнад дубоко прозирног или бесно пенушавог мора које се пропиње уза стење ... тако је и много што-шта друго остало непромењено. А исте чворновате и већ сасвим седе маслине, ево већ хиљаду година гледају око себе скоро исти живот, скоро исте физиономије људи, који зидају једне манастире, гасе пожаре на другима, обнављају треће ...и настављају свој вечно исти живот у њима или ван њих по гудурама и пећинама високе планине.
Између њих исте стеновите стазе, не шире него што су биле пре хиљаду година и исте троме мазге са дрвеним самарима и њихови гониоци. Исте су и трбушасте дрвене рибарске барке које служе и за саобраћај и на којима се само то изменило што са њихових крма брекћу мали помоћни мотори. Људи, достојанствени и тихи монаси у црним ризама; обичаји и правила живота су исти, или скоро исти. На исти се начин живи, моли и умире ... као пре хиљаду година, па и даље још у прошлост; и данас се ни једна барка не усуђује опловити јужни рт Атоса, кад је невреме, као што ни пре две и по хиљаде година то није смео учинити ни силни Ксеркс када је пошао на Атињане и кад је морао копати канал преко земљоуза који спаја ово дуго каменито полуострво са копном, да би туда провукао своје галије. То се место и данас зове Провлака, а траса старога канала још се назире у трави.
Рајнхолд Цвергер - МАНАСТИР СИМОНОПЕТРА,
линорез
Као какав музеј чува ово стеновито полуострво читава поглавља историје, политичке, религиозне, уметничке и опште културне. Но није само та интересантност старине и прастаре животне аутентичности и документарности оно што чини изузетну вредност овог издвојеног краја света. Ненадмашна је и научна (општа и историјска посебно) вредност повеља, рукописа и књига по библиотекама разних манастира.
Ненадмашна је и уметничка вредност икона, минијатура, повеза књига, најскупоценијих предмета од злата, драгога камена, слоноваче, веза, броката, свиле и осталих разних предмета најдрагоценије израде, по њиховим олтарима, ризницама и библиотекама. Величанствена је најзад и лепота тог пространог и мирног пејсажа са морем до хоризонта и тамнозеленим обронцима чије се стене сурвавају у таласе, пејзажа тако различитог у својој монументалној једноставности од допадљивих, веселих и сликовитих предела разних европских ривијера ...
ПОНОЋНА ЗВОНА У ХИЛАНДАРУ
Поноћна звона у Хиландару - то је велики доживљај, велико узбуђење: прво се чују два сребрна тона, ситна, висока. У ритму који је све бржи. Затим упада постепено читав хор. Цела октава, и најзад забруји најдубљи тон. Њега звонар удара тешком ножном педалом за коју је везан ланац. Цео карион оних средњих изводи ударцима леве шаке по једној архаичној клавијатури од конопаца. Десна рука држи, повезана скроз, она два највиша тона, тин - тан. Жута светлост фењера. Расплашени брујањем старе зелене бронзе излећу слепи мишеви у плаву ноћ. Млечни пут изнад тамних кипариса. Кад заврши, звонар остаје дуго на тешким конопима прастаре направе, задихан. Све је то један заиста велики доживљај.
Рајнхолд Цвергер - МАНАСТИР ХИЛАНДАР, 1978
