КРАЉ УРОШ I
Наследници Стефана Немање на српском престолу, а Св. Саве на архиепископској столици, нису заборавили њихово завештање. Сви су се бринули да Хиландар не оскудева, увећавајући његова богатства, а неки су се потрудили да се умноже и његове зграде, или да се украсе оне које су већ раније биле подигнуте. Међу њима се истицао ревношћу краљ Урош I (1242-1276), Немањин унук, угледни ктитор манастира Сопоћана.
Између 1257. и 1259. године, он је даровао манастиру нека имања, а ваљда истих година, подигао је у гори, на пола сата хода изнад Хиландара, пирг посвећен Преображењу. Служио је манастиру као скит и испосница за за мали број калуђера. Одмах је постао средиште књижевне и преписивачке делатности. У њему се настанио јеромонах и духовник Хиландара Доментијан, једна од најпознатијих културних личности Србије у XIII веку. У Преображењском пиргу, Доментијан је 1264. године окончао писање свог познатог биографског дела, Живот Светог Симеона, по налогу краља Уроша I.
Света Тројица на Спасовој Води,
фреска Богородице с Христом и једним арханђелом из апсиде капеле;
византијски рад из средине XIII века
Од старих здања на Спасовој Води, где се уздизао Преображењски пирг, остао је само источни део једнобродне црквице, која је била у саставу некадашњег скита. У малој полукружној апсиди налазе се фреске високих вредности. Богородица с Христом у медаљону на грудима, анђео који им се клања, као и чеоно постављени Јован Златоусти и Григорије Велики. Раскошне у боји, савршено нацртане, ове фигуре су, у исто време изразито пластичне, монументалног изгледа, са свим одликама које су у то доба красиле дела најбољих и најистакнутијих уметника, јер су волуминозност и достојанствена монументалност били идеали епохе. Сликар је местимично мало изобличио ликове да би постигао изражајност њихових глава, што је био омиљени поступак у монашкој средини. Лепотом и племенитошћу сликарске материје, ове фреске су међу највреднијима у свом времену. У Светој Гори им није било тада равних. Сликар је, свакако, однекуд дошао; могао га је пронаћи сам Доментијан, који се старао о Преображењском пиргу, а често путовао у Солун, где је било много сликарских радионица и одакле су уметници били позивани у Свету Гору.
Пирг Св. Георгија (лево горе)
Лик св. Јефтимија Великог
из припрате капеле, насликан
око 1260.
У то доба обављени су и извесни радови на пиргу Св. Георгија. На највишем спрату је, тада или нешто раније, изграђена капела посвећена Св. Георгију. Била је некада једнобродна и без кубета, окружена са три стране -северне. западне и јужне - уским ходником. Није остало забележено ко је заслужан за ову градњу. Очуване фреске показују да је она извршена најкасније средином XIII века. Презиђивања и пресликавања у XVII и XIX веку изменила су изглед капеле, али је остало очувано још доста првобитних фресака.
На фасадама црквице теку два насликана циклуса: један је посвећен св. Георгију, патрону црквице, док је други илустрација Канона на исход душе, који се приписује познатом византијском песнику Андрији Критском. Канон, заправо, говори о судбини душе монаха од напуштања тела до доласка пред Христа. По песми и према слици, она прелази највеће препреке да би се домогла рајског блаженства. Прича је опомињала монахе да се у животу придржавају врлина како би заслужили награду после смрти.
