КЊИЖЕВНА ДЕЛАТНОСТ
Писменост код Срба позната је још од X века, а први споменици наше старе књижевности, писани ћирилицом и српском редакцијом потичу из друге половине XII века (Мирослављево Јеванђеље - 1179 - 1181., Брачка Листина 1185., Потписи Стефана Немање и његове браће - 1186., Писмо Кулина Бана Босанског - 1189. и др.). Ипак, у историји наше старе књижевности обично се узима као њен прави почетак књижевни рад Светог Саве, који је отпочео у Хиландару. На тај начин, правом колевком како црквено-религијског, тако и културног живота српског народа и његове књижевности, сматра се Хиландар, у коме се већ првих дана његовог оснивања јављају писани споменици који су се очували и до нас дошли, а који падају на последње године XII века.
У новооснованој и уједињеној држави свога оца Немање, Сава је положио чврст темељ хришћанском животу и образовању, које се у средњем веку сједињавало са чврстим уређењем црквено-манастирског начина живота, под чијим је утицајем српски народ усвојио источно-православни, византијски правац, како у црквеном тако и у културном животу. Учвршћивању таквог непроменљивог правца, утицају Византије на духовни живот српског народа, углавном је допринела Хиландарска Лавра, која се налазила у напосредној близини Византије, у самом средишту њеном, на самом извору њене културе.
Лествица, Света Гора, келија у хиландарском скиту, 1648. год., јеромонах Орест
Основавши Хиландар, Сава је у њему отпочео свој књижевни рад и био је
не само први, већ и најбољи писац старе српске књижевности. На Св. Саву,
као на свог учитеља, угледали су се његови многобројни ученици, које је
он окупљао око себе у Хиландару и другим манастирима у Србији, и подстицао
их на усрдан и користан рад. Савиним примером побуђен, и његов брат Стефан
Првовенчани написао је биографију свога оца Симеона.
Што се тиче карактера старе српске књижевности, чији је отац и творац духовно лице, а колевка манастир, можемо рећи да је он био потпуно црквени - „калуђерски“, „манастирски“ - с тога што су њен творац и сви следбеници, старо-српски писци, били готово искључиво духовна, свештена, црквена лица, а њена средишта и расадници - манастири и цркве.
Из старих записа се види да се највише књижевних радова појавило у самој колевци старе српске књижевности - у Хиландару. Српско монаштво на Атосу сав свој труд приносило је на олтар своје отаџбине и свог народа, свим силама и средствима старајући се да уздигне његов духовни живот на такав ступањ на каквом је била предводница, културна Византија. Хиландарски калуђери, врло добро схватајући свој узвишени задатак и намену, свим силама су се старали да макар и приближно одговоре светој идеји свога Просветитеља и Великог Учитеља, Св. Саве, приносећи по његовом примеру и своју лепту у корист свог народа. Као резултат њиховог напора било је то да су XIII и XIV век, за многе народе мрачни и варварски, у српској историји остали најсјајнијим и највеличанственијим вековима.
Хиландарски иноци су, као руководиоци духовног живота српског народа, својим радом сејали благотворно семе по целој српској земљи и од многих манастира у њој створили средишта и расаднике духовне, просветне и хришћанске културе свог народа, а њихове калуђере, сличне себи, носиоцима и сејачима науке и просвете, вере и морала.
Житије Светог Саве од Теодосија, Хиландар, препис из 1739. г.
Књижевни рад Хиландараца можемо поделити на оригиналне и неоригиналне радове. Оригиналних радова нема тако много, стара српска књижевност изворним радовима не изобилује. У већини писаних споменика није назначена ни година, ни место писања, као ни имена њихових писаца - то је захтевала скромност „многогрешних“, „худих“ и „убогих“ писаца. Из сваког века сачувало се само по неколико књижевних радова са подацима о њиховом настанку.
У реду оригиналних писаца и књижевних радника Хиландарских, прво место
у сваком погледу заузима Свети Сава. Оригинални књижевни
радови који њему припадају јесу:
1. Типик Карејски („Уставц“) за његову испосницу у Кареји;
2. Служба Св.
Симеону (са Похвалом) коју је написао годину дана по смрти свога оца благословом
светогорског сабора;
3. Типик Хиландарски, у коме су, у виду поуке, изложена
правила по којима је хиландарско братство имало да се управља у свом манастирском
животу;
4. Књига са насловом „Вса јаже о преподобнем сдела“ (тј. Св. Симеон),
коју је написао и послао у Србију завађеној браћи, Стефану и Вукану, заједно
са стаклетом мира са очевог гроба;
5. Типик Студенички - написао у Србији,
за време свога игумановања у тој Лаври и наменио га братству, али који
је важио и за све остале манастире и све монаштво у целиј Србији;
6. Житије
Св. Симеона (при крају Студеничког Типика) - у овој је биографији кратко
описано „Житије мниха Симеона“ где поглавито истиче духовно-религијску
страну, монашки живот и аскетске подвиге светитеља и његове заслуге учињене
хришћанској вери и цркви - то није животопис Стефана Немање, великога
жупана и државног владара. Ова се биографија сматра за најстарију српску
биографију XIII века;
7. Писмо игуману Спиридону, старешини студеничком
(1234.) којим га Сава извештава о своме путовању по светим местима која
је походио и која још намерава походити.
Поред овога, „старанијем“ Савиним преведено је и преписано много књига за црквену и потребу целог српског народа.
Први и најбољи следбеник Св. Саве у књижевном раду био је његов ученик, хиландарски јеромонах Доментијан. Ускоро после Савине смрти, Доментијан се уселио у ћелију Св. Саве, „млчалницу“ у намери да усамљено живи по уставу свог учитеља, и ту је 1243. год. написао „Житије Св. Сави“. Тај свој књижевни рад Доментијан је послао у Србију краљу Урошу I, као и своје друго дело „Житије Св. Симеона Немање“ које је завршио 1264. год., као исповедник хиландарског братства. Истовремено, његов ученик Теодор Граматик почео је преписивати старо-бугарски текст „Шестоднев Јована егзарха“ српском редакцијом.
Међу хиландарским писцима, Св. Сава је нашао још једног свог биографа - поетичног Теодосија, јеромонаха који је живео крајем XIII века. Теодосије је прерадио Доментијанову биографију и у њу унео много нових историјских података, а што-шта је сасвим другачије препричано, тако да се ова биографија сматра самосталним књижевним радом. Осим ове биографије, Теодосије је написао више других дела која су у Хиландару преписивана и умножавана толико да се до данас очувало по неколико примерака од сваког дела.
У XIV веку, главно је име игумана хиландарског Данила. Он је положио основ Зборнику житија краљева и архиепископа српских, што су доцније преписивачи назвали „Родословом“ и „Цароставником“. Ово књижевно дело прослављеног архиепископа Данила II сматра се за најлепши и најмаркантнији плод српске књижевности XIV века.
Данилов зборник, Хиландар, препис из 1553. године
Упоредо са оригиналним књижевним радом, још у XIII веку развијала се и друга врста књижевне радње - превод. Исти писци који су писали оригиналне радове бавили су се истовремено и превођењем разних, цркви потребних, књига као и других књижевних производа богате грчке књижевности. Српски преводиоци углавном су преводили са грчког богату византијску књижевност која је, како садржином тако и карактером, потпуно одговарала њиховом духу и задовољавала њихове потребе. Превођена су и дела са словенског језика у бугарској или руској редакцији, која су била запажена од српских „трудољубаца“ и „књигољубаца“ - они су строго водили рачуна да се дотично дело налази и у српском преводу.
Хиландарци су се, у циљу умножавања и распростиравања познатих оригиналних и преведених дела, бавили и преписивањем истих. Иако су се оваквом врстом рада поглавито бавили српски калуђери у манастирима у Србији и Хиландар је имао своје преписиваче и „краснописце“. Таквом преписивању и умножавању књига допринело је ревносно настојање и брига хиландарских игумана, исповедника и других стараца тога манастира, који су подстицали своју млађу братију и ученике на овако користан рад.
Због свега овога Хиландар, као књижевно средиште, има и општесловенски значај. Он је био копча између Истока и Србије, спроводник хришћанске источно-византијске културе код Срба и ако не једино оно најважније средиште српске књижевности и високог образовања.
