ХИЛАНДАР У ПОЕЗИЈИ
Иван В. Лалић
ВИЗАНТИЈА VIII ИЛИ ХИЛАНДАР
Једини пут води кроз расцветане маслине,
Старије од понеког града или истине;
У ретком седом лишћу море је удаљено
и плаво као око камере:
Ако је снимак успео, на њему је остала
И моја сумња у чудо, померена у осмех,
Неоштра, скоро сабласна -
Јер чудо се заиста догађа иза следеће окуке,
Чудо је град са једном једином капијом
Где лозинку треба прећутати без погрешке,
Ући у добар час, и пун љубави
За видљиво: за камен, ћерпич, олово,
Куле, доксате, кубета,
Фолију сребра поподневног сунца
На танком стаклу прозора, за сенку што се
пење
Усправно, као уље уз фитиљ, уз кипарис
У дворишту, каменом поплочаном
И дивљим слезом -
Јер у видљивом је граница радости
са друге стране; размер заданога,
Једина могућност да се прерачуна
Недохват, и да се слике развенчане
Сретну: зато се чуда потврђују
У неумитном простору видљивог, где стоји
Пурпурни плач на словима, и ветар растура
Игле ластавица по наборима ваздуха
Над Савиним пиргом
И маховина једе муњу, зараслу
У северни зид Хиландара, где у соби,
Увече, стакло моје петролејке има облик срца
И уз тај пламен пишем -
А пишем о ружи и брескви у дворишту,
о милосрдним очима у злату,
И мислим о Протомајстору љубави, нагнутом
Над савршени цртеж чуда.
ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА
Опрости, мајко света, опрости
Што скрушено се обраћам у бдењу,
Што утук свеукупној мојој злости
У продуженом тражим магновењу
Те једне ноћи која светлост зрачи
Из своје сенке, из најгушћег мрака -
Јер све што хоће мрак да обезначи
Постане светлост у знаку твог знака;
Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;
Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчеле у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле -
Целине што се бесконачно деле
Да суштост чине недељивог броја.
Опрости ми што шапутање у тмини,
У созерцању таштине, што иште
Насушно чудо које светлост чини
Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.
Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте,
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.
|
|
БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦАМатија Бећковић
|
